Песници и писци
Заљубљене балетанке
Био једном један пар белих балетанки. Сашиле су их вредне руке старог мајстора у Народном позоришту у Београду. Оног дана када су створене, умотане су у бели папир и стављене у розе кутију. Позната београдска балерина, замолила је старог мајстора за балетанке, да их лично сашије за њену болесну ћерку јединицу, која је боловала од непознате болести и била је годинама у колицима. Највећа жеља мајке била је да јој кћерка прохода, а кћеркина жеља је била да заплеше са мајком у представи.
Први пут кад су се у розе кутији сусреле, балетанке су се осмехнуле и заљубиле једна у другу. Весело су причале целе ноћи и радовале се заједничком животу. Сутрадан, мајка је оставила кутију са балетанкама на кревет своје кћерке, која је још спавала. Кад се пробудила, њеној срећи није било краја. Весело их је обула на своје болесне ноге и гледала их је како су лепе. Заљубљене балетанке, видеше девојчицину болест и жељу за првим кораком.
Одлучише да јој помогну.
Сваког дана чим би их ујутро обула, свака балетанка је лечила ногу на којој се налазила. Причале су заједно са ногама, чешкале ноге, причале вицеве и убеђивале болест да оде из девојчициних ногу. Мајка је сваког дана посматрала своје дете и видела је како носи балетанке са пуно среће у очима. Једног дана балетанке су успеле да победе болест и науче ноге да корачају. Кретале су се напред и натерале девојчицу да закорачи. Први корак је направљен. Срећи није било краја и сво троје су се радовали првом кораку. Сваког дана правиле су по корак више, а ноћу су причале како је био леп дан и како су срећне кад помажу девојчици.
Дошао је и велики дан и премијера представе у Народном позоришту. Девојчица је замолила мајку да је одведе и смести у први ред. Када су ушле у свечану дворану Народног позориштра, за тренутак је настала тишина. Цела сала гледала је у девојчицу у колицима и балетанке на њеним ногама. Девојчица је погледом пратила мајку како излази на бину и спрема се за почетак представе. Кад је требала да почне представа, кћерка је замолила мајку да склопи очи и гласно каже шта јој је највећа жеља у животу.
,,Жеља ми је да моје дете прохода“.
У том тренутку веселе балетанке су се покренуле и девојчица је устала из колица, полако је пришла мајци и ухватила је за руку. Мајка је отворила очи. Цела сала је плакала од среће коју је видела. Плакале су и мајка и ћерка. Плакао је и стари мајстор. Једино су се веселиле заљубљене балетанке јер су успеле да својом љубављу помогну неком поред себе.
Љубав се увек види и помаже свим људима око тебе.
Исидора Јовановић
Заљубљене чарапе
Некада давно живео је један пар чарапа. Лева се звала Чупа Мазић, а десна Маза Меканић. Живеле су у орману у корпи са осталим чарапама.
Чупа и Маза су у то време биле чудне чарапе. Тада су постојале само туфне, а оне су биле на штрафте. Због тога су биле повучене и ћутљиве, па су их остале чарапе задиркивале. Тога дана Чупа и Маза су биле у корпи за веш и чекале да се оперу. Госпођа која је била слепа на једно око, Чупу је убацила у веш машину, а Мазу је заборавила. Док се Чупа вртео по машини да би нашао Мазу, она се дружила и причала са мајицама и панталонама. Када је госпођа раширила веш приметила је да једна чарапа недостаје. Преврнула је целу кућу да је нађе, али није успела. Зато је опраног Чупу бацила у ђубре. Чупа је био очајан, јер је мислио да никада неће видети своју Мазу и остале чарапе. Када је Маза сазнала да га нема почела је да га тражи. Увече га је нашла у канти за ђубре сва пресрећна. Чупа јој је испричао шта му се десило. Били су срећни што су поново заједно, али сада нису знали како да изађу из канте. Почели су јако да скачу, али узалуд. Тада се госпођа спотакла док је силазила низ степенице и оборила канту. Чупа и Маза су брзо изашли и вратили се у корпу са осталим чарапама.
Тако се завршила њихова авантура, али је и почела велика љубав која траје и дан данас.
Марија Софранић
ZALJUBLJENE KOPAČKE
Jednog dana, ispred sportske radnje, stajao je kamion sa kopačkama.Među tim kopačkama bili su Suarez i Violeta.
Kada su radnici složili kopačke u police njih dvoje su se upoznali i tako je počelo njihovo druženje.Posle nekoliko dana u radnju je ušao dečak i kupio jedan par kopački – to su bili Suarez i Violeta.Bili su veoma radosni što će napokon izaći na zelenu travu. Dečak bi satima igrao fudbal; za to vreme Suarez i Violeta se nisu viđali. Tek uveče kada bi ih dečak stavio u cipelarnik.Par meseci kasnije, na jednoj utakmici dečak je primetio da su patike pocepane.Kada je došao kući, bacio ih je u kontejner.Suarez i Violeta se više nisu videli; oni su završili na deponiji, van grada.
Odjednom se čulo neko dozivanje: “Violeta!” Kada je pogledala, videla je Suareza ispod nekog kartona. Nisu bile te lepe kopačke kao u radnji, ali su bili srećni što su opet zajedno.
Rastko Vitas
ЗОО врт
У центру града,
нашег Београда,
има један врт
пун зеленог хлада,
у ком живи чета
животињског света.
Једна мала камила
слатка је и мила.
Једна сива лама,
баш је права дама.
У базену плива фока,
са два црна ока.
Жирафа дугог врата,
ко кућа на два спрата.
У кавезу крај лава,
лавица спава.
Мајмун и мајмуница
свађају се око кокица.
У ЗОО врту све је сјајно,
свако дете проведе се бајно.
Петра Дилпарић
Свирка
Ако помислиш
да те нешто мучи,
увек кроз песму
све прође забавно, забавно, забавно!
Игра је све,
игра је све!
Када певаш и учиш,
игра је најбоља,
смисли добар стих
и свирка је твоја, твоја, твоја!
Јана Бугарски
Мој завичај
Тамо где шушти трава мека
и где жубори бистра река,
тамо где се повијају врбове гране
и где гракћу сиве вране,
тамо где топло сунце сја,
и где се чује птичја граја,
тамо где лети пчела рој,
тамо је завичај мој.
Новости у селу
Ован купио рогове нове,
па решио да све на мегдан зове.
Теле попило свеже млеко,
и умишља да је село на сено меко.
Досади кокошки стрпљења,
па јој дође на ум да јаја мења.
Петлу се не носи црвена креста
и нареди да му је мењају, сместа!
Е, доста је више шале,
треба времена и за песме остале.
Григорије Остојић
Личност коју волим
Када сам добила задатак да опишем драгу личност дуго сам размишљала кога да опишем. Ипак сам одлучила да то буде моја тетка Јасна.
Јасна је млађа рођена сестра моје маме. Има тридесет седам година и тренутно живи у Пожаревцу. Висока је, витка и има плаву коврџаву косу. Њено уско лице краси благи осмех и прелепе тамно-браон очи . Њен нежан глас допуњује француско “р“. Моја тетка је завршила Туристички фаакултет и постала директорка Туристичке организације општине Мало Црниће. То је веома занимљив посао. Радно време проводи у својој канцеларији али често иде на разне манифестације које сама организује мећу којима је највећа “Стишко посело“. Прошлог лета је била домаћин емисије “Жикина шареница“. На језеру Заова поставила је клупу љубави.Када смо заједно, увек нам је забавно. Иако сам већ порасла и даље се играмо наше омиљене игре “Не може, не може“. То се игра тако штојој седнем у крило, а она ме чврсто загрли. Док ја покушавам да побегнем, тетка виче : “Не може, не може“ ! Сваки пут када се видимо обрадујемо се једна другој.
Надам се да сам успела да вам представим моју тетку Јасну онако како је ја доживљавам.
Јана Бугарски
Особа коју волим
Моја драга особа је моја бака.
Она је најбоља бака на свету.Некада је била професор руског језика,а сада је у пензији.Најважније занимање које сада има, је да чува унуке.Осим што нас чува, прави нам колаче и кифлице.Када смо са њом, моје сестре и ја смо веома срећне.Она живи у Александровцу.Зими долази код нас у Београд, а лети за време распуста ми идемо код ње.Има црну косу и плаве очи.Иако је бака, она је и сад веома лепа.За мене најлепша.Увек је насмејана и пуна љубави.
Много волим своју баку и желим да још дуго,дуго живи.
Сара Остојић
Личност коју волим
Моја мама Наташа је личност коју ја највише волим.
Она има браон очи, златну косу, нежне руке, благ поглед и топао загрљај. Увек је насмејана и лепо расположена. Када се врати са посла, мојој млађој сетри и мени прича приче из њеног детињства, играмо разне игре и правимо занимљиве ствари. Према мени је нежна и осећајна. Понекад зна да ме казни за моје несташлуке. Са њом делим све тајне.
Према својој мами осећам љубав, поштовање и захвалност, јер је моја мама мени најбољи пријатељ.
Петра Дилпарић
Oсоба коју волим
Особа коју волим је моја мама.
Она је врло нежна , и воли кад сам успешна у школи. Има плаву косу и лепе плаве очи. Њено занимање је инжењер телекомуникација. Лепо се осећам кад ме загрли и пољуби. Код маме волим то што се пуно брине о мени. Заједничко време проводимо у шетњи.
Мама ми пуно значи и ја је много волим.
Ивона Дамљановић
Osoba koju volim
Moja omiljena osoba je moja sestra Nina, a pravo ime joj je Nikolina. Ide u šesti razred osnovne škole Mladost i ima dvanaest godina.
Uvek sam srećna u njenom toplom zagrljaju, kada sam bolesna ona me posećuje i donosi mi čaj i keks. Ima braon oči i dugu braon kosu, pomalo talasastu. Uvek joj je osmeh na licu i sve nas usreći. Često nam glumi za predstavu, da bi je mi ocenili. Bavi se glumom tri godine i želi da postane poznata glumica. U slobodno vreme bavi se čitanjem knjiga, voli da šije razne kostime čak i za predstave.
Njene osobine su, upornost, druželjubivost, hrabrost, osećajnost i puno toga…
Kada odemo moj brat i ja, kod nje kući, ona nam spremi kostime i tako vežbamo svi zajedno njenu ulogu za predstavu.
Ja sam na nju mnogo ponosna i volim je najviše na svetu.
Isidora Jovanović
Ličnost koju volim (Anastasija)
Pričaću o svojoj sestri.
Moja sestra je lepa i nežna. Ona govori izražajno i lepo, pokreti su joj elegantni. Ima dugu svetlu kosu, lepe plave oči i veoma lepo lice. Anastasija ide u 4. razred osnovne škole i trenira aikido. Ona je spretna i zna puno tehnika. Moja sestra je nežna prema meni. U slobodno vreme igramo šah.
Ja je volim najviše na svetu.
Rastko Vitas
Један мали лист
Ведар пролећни дан. Све цвета и листа, па и овај листић о коме ћу вам испричати причу.
У дубини шуме, на једном пропланку, расло је једно младо дрво. Тог дана је почео да листа јунак наше приче. Изашао је из пупољка и радознало почео да гледа свет око себе. Угледао је мноштво инсеката који су журно прелазили преко дрвета. Све му је изгледало величанствено. Сунце је точило своје зраке по његовом нежном телу. Приспавало му се. Обузео га је сан који је трајао неколико дана. Сањао је како ће једног дана израсти велики као и остали листови. Када се пробудио, видео је да се остварио његов сан. Ојачао је и порастао. Одједном, дуну снажан ветар и настаде олуја. Срце му је сишло у пете. Ветар га је скинуо са дршке и он је полетео. Путовао је, путовао, док није стигао до једног града. Спустио се на једну зграду. Отворио је очи и угледао људе, аутомобиле, солитере …, а најважније од свега, није било дрвећа. Осећао се суморно и туговао је за својим родним крајем. Одјеном се развеселио јер је долазио нови ветар. Понео га је у једно село. Слетео је у двориште. Из куће су изашла деца и играла се.
Био је срећен јер више није био у гужви сивог града. Радовао се дечјој игри и њиховом разговору. И дан данас се радује када се ви играте и делите једни другима радост.
Григорије Остојић
Једна мала птица
Био је хладан зимски дан.Ветар је носио нежне, светлуцаве пахуљице и поигравао се са њима.
Изгледало је као да плешу. Гледала сам кроз прозор из топле собе када је на терaсу слетелa једна мала птица. Дрхтала је од хладноће. Изгледало је као да гледа у мене и тражи помоћ. Да ли је гладна или јој је хладно? Узела сам мрвице хлеба и отворила врата терасе. Мајушна птица се уплашила и сакрила иза саксије. Када сам затворила врата, доскакутала је до мрвица и брзо кренула да кљуца. Као да се бојала да ће их неко украсти. Изгледала је усамљено и тужно. Када је све појела, опет се увукла иза саксије и остала да лежи.
Тог поподнева сам често гледала кроз прозор и посматрала птицу која је непомично лежала.
А онда, изненада као да се пробудила из неког сна , подигла се на ноге. Весело је зацвркутала као да ми се захваљује и одлетела.
Од тог дана често помислим на ту малу, нежну птицу и чекам када ће поново слетети на моју терасу.
Сара Остојић
Једна мала мачка
У продавници кућних љубимаца била је једна маца. Она је тужно гледала у излогу. Девојчица Милица хтела је да је купи.
Отишли су кући и маца се поигравала са клупком. Милица је хранила мацу, изводила је напоље и играла се са њом. Назвала је Мими. Кад су Милица и њени родитељи требали да иду на летовање, оставили су Мими код баке. Милици је недостајала Мими. Вратили су се кући и Милица је само хтела да се игра са Мими.
Тако је настало једно велико пријатељство.
Ивона Дамљановић
Једна мала играчка
У излогу старе продавнице играчака, дуго је стајао мали, шарени воз.
Био је од дрвета, са три зелена, црвена и плава вагона. Направио га је стари мајстор. Возић је желео да га купи неки дачак да би му причао бајке. Једнога дана наишао је мали Стефан и пожелео баш њега. Те вечери дечак је заспао уз прву причу. То је била њихова тајна.
Преко дана возић је био само обична играчка, а ноћу најлепша књига о бајкама.
Марија Софранић
Једна мала птица
ВЕСЕЛА ДРУЖИНА 